Клара Бардеш, унука чувеног преминулог сликара, ангажована је да обнови низ слика, од којих неке датирају из средњег века, а које су сачуване у катедрали Нотр-Дам у Паризу. Током усамљене посете горњем делу зграде, када су туристи већ отишли, она примећује деформисану силуету Ергастера, перверзног мучитеља за кога је веровала да је мртва и од кога је могла да буде још једна жртва, заједно са Наставник Алба Лонга, да није било чињенице да је, у последњем тренутку,  Комесар Тyнианов је интервенисао. Катедрала се затворила иза ње, а криминалац, који је очигледно није видео, остао је унутра. Једном је у свом стану, престрављена, позвала Албу Лонгу и он је контактирао Тињанова. Између њих тројице, повлачећи нит присуства у катедрали овог убице, специјалисте за такозвану &qуот;смрт хиљаду посекотина&qуот;, откривају страшну заверу, од којих се катастрофалне последице очекују наредних неколико дана.

   Друга година Макронове владавине. Као што смо предвидели у претходној књизи, Француска је под знаком хаоса и пустошења. Двадесету узастопну суботу, улице Париза и главних градова земље су поприште конфронтације, насилне и непрелазне, између народа и полиције која је безусловно сама себе оглашајала по наређењу елите; који је, антидемократски и поквареним поступком ионако неисправног политичког система, нелегитимно запленио све органе власти и није вољан да попусти ни педаљ масовним протестима читавог друштвеног тела, чији је животни стандард опасно деградиран од стране разних претходних влада, у којима је већ доминирао,    иако не са ароганцијом, са мртвачницама, са апсолутним и непогрешивим презиром који сада чини, потпуно лишен било каквог хуманитарног осећања према онима који немају другог избора него да живе од платежног рада.

   Поверење народа у његове институције је непоправљиво пољуљано и, у најбољем случају, биће потребне деценије, можда генерације, да се обнови. Реалност коју пре само неколико месеци масе нису виделе, или нису желеле да виде, сада се појављује са тако оштрим и заслепљујућим контурама да су повредиле призор контемплатора и само са претераном и необузданом дозом лицемерја и бесрамности, медији, такође под ивером ове елите која их финансира и поседује,    верују да могу да ублаже ефекте тако импресивног и моћног откровења; али овим успевају само да продубе и продубе јаз који раздваја већину народних маса од званичних извора информација, од било ког облика дискурса који проистиче из успостављене моћи, осим што је пропагиран, мање-више слободно, новим инструментима комуникације, путем интернета и најновијих технологија. Из тог разлога, многи новинари су насилно избачени са демонстрација.

Сваке суботе срце великих француских градова, укључујући Париз, обавијено је велом сузавца, димом из аутомобила и зграда које горе; одјекују експлозијом распршивачких граната, ЛБД снимака, проглашења, слогана, увреда, изазова, провокација; украшен је разним бојама најразноврснијих и најразличитијих застава, жврљотина  некада су те исте елите имале несрећу да се наметну, према писму марке које се састоји у прављењу исцрпног каталога добрих намера, како би их индустријски експлоатисали и направили уносном и ексклузивном трговином. Данас , свако поседује један од ових жутих прслука, из обавезе,  по опусу,  из нужде. И обоје градове киселим извором, бојом лимуна или силованом жутом бојом.

   Интервентној полицији је наређено да гађа лица демонстраната, са очигледним циљем ширења терора, стављајући тачку на демонстрације оружјем ужаса и терора. Већ има двадесетак једнооких људи, због ових гумених метака, неколико метара и откинутих руку, експлозијом сузавца. А полицијски команданти ће пред историјом сносити немерљиву одговорност да су послушали таква наређења мале владајуће мањине која, у циљу спасавања својих привилегија, не оклева да обешчасти Нацију пред светом, да осакати, пребије, понизи управо грађане које има обавезу да штити и влада. Безброј шокантних сведочења показује да полиција упире оружје, непотребно, нагоре, у лица оних који су тамо, на улици која припада свима, да брани хлеб и будућност своје деце.

   Иза интервентне полиције су концентрисане хорде бачве, спремне за изненадни претрес, напад грома који удара пендрецима, рукама, који гурају и преврћу се својим блиндираним телима по свим врстама заштите, који бира жртву, било да је мушкарац, жена или тинејџер, да га баци на земљу на било који начин,  гурајући је, вукући, хватајући је за косу, ако је жена и нуди бољи стисак, онда је имобилизују на земљу, покривају, крију од очију и циљева радозналих, ударају главом о плочник, држе је коленом, са свом тежином својих тела. Коначно , окружују језгра демонстраната, окружују их и бацају канистере са сузавцем у њихову средину.

   Али данас, диктатура не може дуго да траје, чак и ако поприма свечану одећу псеудодемократије, грубу замену за демократију, чак и ако је обдарена страшним и свемоћним пропагандним апаратом, јер постоје интернет и мобилни телефони који снимају и емитују, на лицу места, сцене које хватају, граду и свету.

   Олигархија , која је веровала у крај историје, због чега је постепено испустила део маске, побожни и повремени вео који је скривао своју моралну ружноћу, сада је угрожена у свом срцу, у својој сржи, у целом храму где је бог лажи, пропаганде, празног мита и себичности, поштован,   тако да се, суочена са ванредном ситуацијом, не плаши да баци остатак маске и отворено и искрено употреби насиље, све док задржава контролу над силом.

   Међутим , кривица за сав овај презир, за сав овај суперлативни поремећај, не може се приписати једном човеку. Иако је овај човек, Макрон, допринео, са огромном ефикасношћу, помоћу апсолутно суманутих дискурзивних формула, опасан у својој неодговорности, са захвално провокативним ставом чија се претерана ароганција може упоредити само, према британском листу, са његовом некомпетентношћу, да сипа, не уље на ватру, већ бензин, керозин, на читав  на нацији која гори на све четири стране, на народу распламсаном из веома запаљивог разлога, управо због високог степена истине и правде у њеним захтевима.

Не, није довољно да један човек генерише такву димензију у хаосу, у генерализованом егзаперацији, у суочавању свих тела и нивоа друштва, па чак и његових институција. Такође је морао да буде окружен, што би рекао велики латиноамерички писац,  од стране цафила де мамполонес  (својеврсног гада неспособњаковића) најспектакуларнијег замисливог. Никада у животу света таква гомила неспособњаковића није виђена како потпуно монополизује све позиције одговорности једне од великих нација планете. Због одсуства истинске политичке странке са традицијом у овој Влади, апсолутни збир највиших државних функција, укључујући министарства, додељен је школарцима који су, током последњих председничких избора, покуцали на врата кућа да направе изборну пропаганду за свог кандидата. Од овог кандидата који је одбио да учествује у примарним партијама у којима никада није био активан и у коју никада није веровао, али која му је била корисна да напредује и да се држи власти. Сав тај вод неискусних људи, политичких почетника, деце размажене колевком привилегованих, нашли су се, преко ноћи, не верујући ни сами у њега, министри са овим или оним портфолиом, подсекретари овог или оног министарства, саветници кабинета загробног живота. И заједно су створили, за неколико месеци, највећу кризу која је избила у западном свету после Другог светског рата.

   Још горе, они су на челу решавања онога што човек од прављења Де Гола или Митерана можда не би био довољно.

   Када се ово заврши, како не тражити одговорност, не овом медију школараца, већ највишем нивоу финансија и медија који су то силом милиона и пропагандом учинили силом?

   Истовремено , у Европској унији ветрови никада нису тако бесно дували, а избори заказани за 26. мај прете да ослободе незапамћену олују. Британци још увек нису успели да оду. Нашли су се једном ногом унутра и једном ногом напољу, у неугодној транзиционој ситуацији која изазива фрустрацију чија контура иде даље од острва и протеже се до копна. Међутим , најгора ствар би била када би успели да оду и апсолутно се ништа није догодило. Додуше, прави убод, права катастрофа дезинтеграције, била би чињеница да, не само да се ништа не дешава, већ, напротив, иде веома добро. И хајде да не причамо о томе ако успеју да ураде боље него пре и боље од нас.

   Источноевропске земље више не толеришу неконтролисану имиграцију. Средња класа Југа уморна је од плаћања пореза, невидећи бенефиције и постају сиромашнија на видном месту. Добро раде само Немачка, Холандија, Данска и земље које су постале пореска уточишта. Али човек је глас, а мелодије, литаније и друге песме политичке коректности више нису ефикасне као некада, пре револуције 2018.

   Ситуација је озбиљна.

https://books2read.com/u/bxp05q